Neophodan preduslov za dobru komunikaciju-zajednička pažnja

Komunikacija je čin razmene koji se odvija između dvoje ljudi i može biti verbalna ili neverbalna, ali učešće drugog i potreba za drugim je neophodan preduslov. Jedan od osnovnih elemenata komunikacije je zajednička pažnja. Zajednička pažnja podrazumeva potrebu da se drugi zanima za isto što i dete.

Brojna istraživanja ukazuju da razvoj združene, tj. zajedničke pažnje služi kao temelj za razvoj jezičnih veština te je jedna od osnova za razvoj ranih socijalizacijskih i kognitivnih veština.


Zajednička pažnja ima dve glavne komponente: reagovanje na zajedničku pažnju i iniciranje zajedničke pažnje. Reagovanje na zajedničku pažnju podrazumeva sposobnost deteta da prati pogled ili gestove drugih ljudi kako bi delili zajedničku tačku interesa. Na primer, kada ugledamo avion na nebu i kažemo detetu: “Vidi avion” i pokažemo prema nebu, dete će pratiti naš pogled i prst i ugledati avion, tj. deliti zajedničku tačku interesa. Iniciranje zajedničke pažnje podrazumeva sposobnost deteta da koristi gest i kontakt očima kako bi drugome usmerilo pažnju na određeni predmet, radnju ili njih same.


Na uzrastu od 6-7 meseci deca počinju da uspostavljaju zajedničku pažnju. To se ogleda u tome da prate predmet kojim roditelj manipuliše ili da žele da pokažu roditeljima ono čime se oni zanimaju. Ako se razvoj odvija uredno zajednička pažnja se razvija spontano. Kada je komunikativni obrazac narušen, zajednička pažnja će se razvijati otežano ili će početi da se razgrađuje. Ona počinje sa razvojem oko sedmog meseca i uvek ostaje prisutna. Ni na jednom stadijumu razvoja nije dozvoljeno njeno odsustvo.
Kod dece koja imaju teškoće u razvoju govora, zajednička pažnja često je narušena. To se ogleda u njihovoj potrebi da ne uključuju drugog u igru. Nekada uključuju roditelje u igru, ali ne kao saigrača već kao nastavak sebe. Potreban im je roditelj da uradi ono što sami ne mogu, ali bez adekvatnog kontakta. Kada bismo gledali snimak ove situacije i zaustavljali na par sekundi videli bismo slike na kojima dete gleda u predmet svog interesovanja. Nema pogleda u oči roditelja. Ova deca ne prate reakciju roditelja već isključivo idu za svojom željom. To su znaci narušenog komunikativnog obrasca.
Deca se ogledaju u reakcijama roditelja. Oni gledajući u roditelja traže znake odobravanja ili zabrane. Na osnovu naših rakcija oni uče da li je nešto dobro ili loše, dozvoljeno ili nedozvoljeno, bezbedno ili opasno itd. Ovladavanjem veštinama zajedničke pažnje diete se uči povezivati s ljudima, komentarisati situacije i deliti dragocene zajedničke trenutke.