Blog

Usklađenost razvojnog toka predstavlja osnov za harmoničan razvoj psihomotorike, a njena neusklađenost u najranijim fazama razvoja leži u osnovi poremećaja psihomotorike kao što su psihomotorna nestabilnost, poremećaji praksije, tikovi, poremećaji ponašanja.

Razvoj svesti i ličnosti deteta nedeljivo je vezan za doživljaj telesne celovitosti.

Doživljaj telesne celovitosti podrazumeva postojanje pojma telesne šeme, koja se formira na osnovu iskustava koje dete stiče tokom odrastanja i putem informacija koje dobija vršenjem pokreta.

Osnova za doživljaj telesne celovitosti se usvaja tokom prvih sedam meseci života, a vezuje se za osećanje prijatnosti ili neprijatnosti.

Prva oblast draži koju dete spoznaje kao celinu je oblast usana i lica.U drugoj godini dete prepoznaje oko pet delova svoga tela (obično su to delovi lica, nogu, ruku), od treće godine detetova spoznaja svog tela raste, pa na uzrastu od tri godine bi dete trebalo da poznaje oko 18 delova svog tela, dok se u 13.-14.godini završava razvoj doživljaja telesne celovitosti , a posldnji pojmovi koji se usvajaju su potiljak i stopalo.

 

Lateralizovanost se usvaja najpre na sebi (oko 6.godine), a potom na drugima i u prostoru (oko 10. godine).

Vezbe za doživljaj telesne celovitosti obuhvataju  vežbe opšte reedukacije i vežbe reedukacije psihomotorike:

• Vežbe za doživljaj gestualog prostora
• Vežbe za definisanje doživljaja telesne celovitosti
• Vežbe za osamostaljivanje pokreta
• Vežbe pasivnim pokretima
• Vežbe za ujednačavanje tonusa
• Vežbe lateralizovanosti na sebi i drugom

Spoznajom telesne šeme bogati se i detetov rečnik kao i svest o granici između sebe i drugog što je od kasnijeg značaja za socijalnu interakciju.

 

Vanja Radić Prvulj, master logoped

Za uspešan rast i razvoj svakog deteta od velike važnosti je razvijanje njihovih motoričkih veština. Fiziolozi su dokazali da je stepen razvijenosti dečijeg intelekta proporcionalna stepenu formiranosti fine motorike prstiju šake. Što su detetu prstići aktivniji, to se bolje ostvaruje njegov govorni, emocionalni i intelektualni razvoj.

Podsticanje ranog razvoja u slučajevima kada razvoj odstupa od normalnog, ali i u slučajevima urednog razvoja treba da otpočne za vreme tzv. senzitivnog perioda, pre treće godine, jer se posle isteka ovog perioda potencijal za razvoj pojedinih psihičkih funkcija znatno smanjuje. Program stimulacije sprovodi se kroz ciljane aktivnosti, na jednostavan način i kroz igru.

 

Oblast krupne(grube)motorike

Gruba motorika podrazumeva kretanje celog tela koje kod dece počinje puzanjem, hodanjem i skakanjem. Gruba motorika je osnov koji je potreban za razvoj fine motorike.

Vežbe za stimulaciju razvoja grube motorike

1. držanje za ruku i hod po sobi
   2. hod po liniji
   3. hod unapred, unazad i bočno
   4. hod po stepenicama
   5. skakanje i preskakanje
   6.trčanje i čučanje
   5. guranje i vučenje kolica
   7. ustajanje i sedanje na stolicu
   8. kotrljanje i šutiranje lopte
   9. podizanje ruku
   10. okretanje šake
   11. hvatanje i bacanje lopte i balona
   12. nošenje korpica raznih veličina
   13. nošenje igračaka
   14. dodavanje  većih kocki, igračaka
   15. slaganje  većih kocki u kutiju
   16. slaganje većih kocki u dužinu (voz)
   17.slaganje većih  kocki u visinu (kula-podizanje ruku iznad glave)
   18. ređanje plastičnih kutija jednu u drugu
   19. okretanje točka jednom rukom
   20. navijanje većeg klupčeta
   21. zatvaranje kutija poklopcima
   22. ušrafljivanje
   23. zatvaranje i otvaranje slavine

 

• Puzanje-hod „četvoronoške“

Pokažite detetu kako se puzi. Ukoliko ne želi da Vas imitira neka čučne, pa onda neka se spusti na kolena i neka se rukama osloni na pod. Usput imitirajte neku životinju npr. kucu

• Čučanj na nalog

Recite detetu da čučne, a zatim da ustane. Vežbu možete raditi i tako da uzmete dete za ruke i zajedno čučnete a zatim ustanete. Imenujte svaku radnju da bi dete kasnije znalo samo da radi vežbu.

• Skakanje

Uhvatite dete za ruke i zajedno skačite (od 18 meseci). Na starijem uzrastu (od druge godine) skačite iz jednog mesta na drugo ciljano, npr: iz jednog kruga nacrtanog na podlozi u drugi u kom se nalazi neki predmet. Tako detetu zadajete zadatak da skakućući ode po željeni predmet. Od treće godine preskačite prepreke koje možete sami napraviti,npr: kutije od cipela i sl. Skačite ulevo, udesno, pravo. Šemu skakanja možete naraviti sami. Od sunđerastih podloga ( ima ih u knjižarama) izrežite detetova stopala ( levo i desno) i ređajte ih pravo, ulevo, udesno,…i po njima dete treba da skače. Igrajte igre skrivanja, hvatanja, žmurke.

• Trčanje

Trčite sa detetom od jednog mesta ka drugom,npr.od zida do zida. Recite „jedan,dva,tri sad“ i krenite, kada kažete „stop“ zaustavite se. Cilj je da dete samo trči na nalog i da se zaustavi kada kažete „stop“.

• Šutiranje lopte

Pokažite detetu kako se šutira lopta, ako ne želi to da uradi,uradite vežbu pasivno. Uzmite detetovu nogu i udarite tj. šutnite loptu. Radnju propratite govorom „šut“ ili „gooool“.

• Vožnja tricikla( između druge i treće godine), kasnije trotineta. Sa četiri godine mogu da vežbaju vožnju bicikla.
• Hodanje na prstima i petama(od treće godine) Hodanje po pravoj liniji i stajanje na jednoj nozi (od četvrte godine).

Oblast fine motorike i vizuo-motorne koordinacije

Fina motorika je skup pokreta kostiju, zglobova i mišića šake i prstiju koji su koordinisani i cilj im je izvođenje malih, precizinih (finih) pokreta. Fina motorika i koordinacija oko-ruka su međusobno povezane i zavise jedna od druge.

 

Vežbe za razvoj fine motorike:

• Građenje kule od kocaka. Najpre 3-4 kocke, pa povećavajte njihov broj.
• Slagalica „meda“ od 3 dela, pri tom dok slažete imenujte medinu glavu,ruke i noge. Dajte nalog „Hajde stavi glavu, pa ruke i na kraju noge“. Neka po završetku slaganja pipne prstićem svaki deo koji Vi imenujete. Pređite na slagalice sa više delova.
• Igre plastelinom, glinom ili testom. Stiskanje, gnječenje, kidanje, pravljenje gliste i seckanje plastičnim nožićem, pravljenje lopte, gliste…Možete detetu nacrtati npr. drvo sa krošnjom i dati mu da stavlja jabuke od plastelina na grane.
• Mešanje tečnosti kašičicom. Sipajte vodu u čašu pa neka dete meša. Možete to raditi i u činiji u koju možete dodavati so, šećer, palentu…Bojite vodenim bojama.
• Ubacivanje sitnih predmeta u flašu: kukuruz, loptice od plastelina, pirinač…
• Hranjenje kašikom i viljuškom, samostalno.
• Otkopčavanje i zakopčavanje dugmadi i rajsfešlusa (za stariju decu).
• Lepljenje kolaža, seckanje makazama, cepanje papirića, nizanje perli, provlačenje pertli, senzorne kese, ubacvanje blokova u kutiju pomoću hvataljke, prenošenje vode kapaljkom iz jedne posude u drugu, presipanje pirnča pomoću kašike, crtanje po brašnu…

Istraživalanja su potvrdila da polja koja su zadužena za govor u mozgu aktivna su istovremeno kada se izvršavaju određeni motorički zadaci (Nishitani, Schu¨ rmann, Amunts, & Hari, 2005), kao i  da su polja u mozgu zadužena za motoriku i motorno planiranje aktivna tokom zadataka gde je aktivan govor (Willems & Hagoort, 2007), te se može zaključiti da su razvoj govora I motorike usko povezani i da stimulacija govorno-jezičkog razvoja podrazumeva i stimulaciju razvoja grube i fine motorike deteta.

Neverbalna komunikacija je značajan preduslov za razvoj govora, a govor kanije stvara osnovu za saznavanje sveta oko sebe, stvaranje socijalnih interakcija i emocionalno sazrevanje. Jedan od najranijih oblika neverbalne komunikacije je pokazni gest. Većina roditelja podstiče kod svoje dece upotrebu gesta intuitivno, a dodatne aktivnosti koje vam mogu pomoći u razvoju pokaznog gesta, i istovremeno vas zabaviti, su sledeće:

• Uzmite komad plastelina, testa ili sličnog materijala. Pomozite detetu da ispravi prst, a zatim neka bocka prstom po odabranom materijalu.

 

• Ispružite svoj kažiprst i savijte detetu ostale prste tako da kažiprst ostane ispravljen, a zatim približavajte vaš prst dečijem i kada se dodirnu proizvedite neki zvuk, na pr. „bzzz“.

 

• Možete nacrtati detetu na kažiprstu neki oblik, zalepiti papir u boji ili običnu lepljivu traku i tako ga odvojiti od ostalih prstiju ili razmazivati boje prstima po papiru.

 

• Ako dete ima neku igračku sa rupama veličine prsta, možete mu pokazati da kažiprst stavlja u svaku rupu.

• Ukoliko imate gumene lopte sa bodljikavom površinom, dete može kažiprstom da pipa bodlje. Tako dobija i proprioceptivnu stimulaciju na jagodici kažiprsta koja mu prija i zato želi da je ponovi.

Kada je dete usvojilo pokazni gest, koristite ga u igrama ili aktivnostima koje počinjete pitanjem: “Pokaži mi gde je…?”.

Na taj način se razvija dijalog između vas i deteta, a pokazni gest ima funkcionalnu primenu. Izvršavanje naloga od strane deteta pokazuje da je ono razumelo šta ga pitate, a razumevanje je neophodna osnova za razvoj ekspresivnog govora.

Kod kašnjenja pojave pokaznog gesta izvesno je da će postojati i kašnjenje u razvoju govora, ali i fine motorike i vizuomotorne koordinacije. Osim toga, detetova sposobnost da sa nama komunicira biće ograničena. To važi i u obrnutoj situaciji, kada želimo da ukažemo na nešto bitno dete možda neće obratiti pažnju na naš prst jer ni ono samo ne koristi taj gest.

Nekorišćenje gesta i oskudna neverbalna komunikacija na uzrastu oko godinu i po dana ukazuje na povećan rizik od nastanka ozbiljnih razvojnih problema i zahteva povećanu pažnju i adekvatnu intervenciju. Ukoliko primetite bilo kakva odstupanja u razvoju gesta i neverbalne komunikacije Vašeg mališana, konsultujte se sa stručnjakom koji se bavi stimulacijom ranog razvoj-logopedom. Pravovremeno reagovanje ključ je uspešnijeg i bržeg prevazilaženja nastalih teškoća.

 

 

Govor obuhvata impresivni govor (razumevanje onoga što je izrečeno) i ekspresivni govor (produkciju, kada se rečima iskazuju potrebe, želje, mišljenje, namere).

Gestovi igraju veliku ulogu u razvoju govora i jezika kod dece jer nam pokazuju na koji način će se ekspresivni govor razviti. Da bi se ekspresivni govor razvio neophodno je da dete razume govor. Kada dete razume govor tada je stvorena baza da to što razume upotrebi u svojoj ekspresiji.  Ono što prethodi govoru jeste iskustvo koje dete stiče senzomotornim i ranim psihomotornim aktivnostima.

Jedan od najranijih oblika gestova je pokazivanje. Gestovi se kod dece javljaju između desetog i dvanaestog meseca, pre prvih reči, i podrazumevaju pokrete telom kojima se prenose određene poruke. Pokaznim gestom dete izražava svoje potrebe i želje dok ne razvije govor na tom nivou da umesto njega  koristi reči da izrazi potrebu.

Formiranje i upotreba pokaznog gesta vezano je za finu motoriku, vizuomotornu koordinaciju, auditivnu i vizuelnu pažnju. Da bi dete moglo da upotrebi pokazni gest neophodno je da se mišići šake diferenciraju (razlikuju) tako da dete može voljno da pokreće odnosno ispravi kažiprst.

Pokazni gest je važan i za savladavanje telesne šeme jer će prstom pokazati gde mu je glava, oko, nos, a gde su usta. Što više bude pokazivalo različite delove tela i dodirivalo ih bolje će upoznati svoje telo, a to je bitno za dobru komunikaciju na najranijem uzrastu. Dobro razvijena motorika omogućava detetu pored ostalog i izvršavanje naloga, koje je znak razumevanja govora.

Za razvoj govora je potrebna i razvijena sposobnost imitacije. Imitacijom pokreta tela se stvaraju šeme kao osnova svesne namere – govora i jezika.

Između prve i druge godine života (faza progovaranja) potrebno je detetu skretati pažnju na različite zvukove iz prirode tj.onomatopeju. Radnje i gestove treba uvek propratiti govorom. Stimulacija deteta ne bi trebalo da bude stereotipna već raznovrsna sa novim stimulativnim zadacima.

Ako dete ne pokazuje predmete iz svoje okoline, ne pokazuje delove tela, ne imitira jednostavne aktivnosti koje se od njega traže – to je znak da odstupa od razvojnih normi, te je potrebno da se jave stručnjaku –logopedu za adekvatnu pomoć.

 

Vanja Radić Prvulj, master logoped

 

Čitanje je jedna od najvažnijih životnih veština i u velikoj nam meri pomaže da ostvarimo sve svoje životne potencijale. Naučno je dokazano da samo petnaest minuta čitanja detetu dnevno pomaže njegovom celokupnom razvoju i ima presudnu ulogu u njegovom odrastanju.

Prvi izbor dece i roditelja predstavljaju slikovnice jer pružaju najviše mogućnosti za stimulaciju gotovo svih detetovih čula. Zahvaljujući njima, deca slušaju glas onoga ko ih čita, opipavaju korice, grickaju ih, mirišu i mnogo lakše prate radnju koju mogu da vide, povezujuči ih sa ilustracijama i ličnim iskustvom.

Čitanje ne podrazumeva samo učenje slova, već i “čitanje” ilustracija, tumačenje radnje, pouke priče, postavljanje pitanja i slušanje onoga ko čita. Zbog toga, neophodno je početi sa čitanjem u najranijem detinjstvu. Ono osnažuje vezu između deteta i onoga ko čita, utiče na pozicioniranje u društvu, značaju vlastitog postojanja, te utiče na emocionalno sazrevanje deteta, razvijaju vizuelne veštine, ljubav prema umenosti, kritičko mišljenje, uočavanje detalja, istraživački duh. Osim toga, najvažnije, slikovnice razvijaju sposobnost slušanja, pamćenja, koncentracije, proširivanje predmeta interesovanja i bogaćenje rečnika. Istraživanja su pokazala da veća izloženost jezičkim sadržajima, doprinosi brzem razvoju verbalmih veština kod dece koje su značajne za svako dalje učenje.

Kako izabrati pravu slikovnicu?

Stručnjaci kažu da je vrlo važno da ona odgovara pedagoškim i estetskim kriterijumima, da bude maštovita, skladna i realna u objašnjavanju pojmova.

Dobra slikovnica je ona koja ima i dobre ilustracije, a to su one koje pažljivo prate tekst i daju nagoveštaje o samom značenju reči koje su detetu nepoznate.

Naša preporuka su slikovnice izdavačke kuće Vulkančić:”U svetu gusara”, “Maca”, zatim Evro Ginti- “Zanimljive životinje” i “Šta rade deke”, kao i za najmlađe slikovnice “Bebin dodir”.

 

Vanja Radić, master logoped

Odgajanje blizanaca po svemu je specifično. Verovatnoća da se rode blizanci raste sa starošću majke, pa porodilje između 35. i 39. godine uglavnom rađaju blizance, a statistike pokazuju da se češće rađaju blizanci istog pola. Između blizanaca postoji posebna veza, a istraživanja pokazuju da se često razvijaju drugačijim ritmom od ostale dece. To se naročito odnosi na sposobnost govora.

Po raznim istraživanjima većina blizanaca kasnije progovore od svojih vršnjaka, naročito ako su prevremeno rodjeni, ili je bila niska telesna težina. Razlog je takođe i što roditelji ne razvijaju dijalog sa svakim detetom pojedinačno već im se obraćaju kao celini. Continue reading “Kriptozafija-blizanački govor” →

Roditeljstvo je veoma težak i odgovoran zadatak. Svi težimo da odgajamo srećno, uspešno i zdravo potomstvo, ali u najboljim namerema, roditelji najčešće nesvesno prave greške koje se kasnije mogu ispoljiti u socijalnom i emocionalnom razvoju deteta.

Kada se emocionalni problemi i problemi u ponašanju, poput previše nesigurnog ili agresivnog ponašanja, prepoznaju ili definišu kao problem, neuporedivo ih je teže rešiti rešiti nego ako se spreči da do njih dođe korigovanjem odnosa prema detetu i odnosa u porodici.

 

Aktivna briga o deci povezana je sa većom ispunjenošću i smanjenjem negativnih emocija. Iz ove perspektive, što su roditelji posvećeniji svom detetu – tj. što više stavljaju dete u centar pažnje – toliko će biti srećniji i ispunjeniji roditeljstvom. (Ešton-Džejms, 2013) Medjutim, kao ni u svemu, tako ni u pažnji prema deci ne treba preterivati. Previše brižni roditelji često deluju deprimirajuće na dete koje u kasnijim godinama mogu ispoljavati simptome neurotskog poremećaja (nesigurno je, često plašeno, nesamostalno, gricka nokte, boji se svega što je uobičajeno…). Roditelji bi trebalo da imaju na umu koliko je prikladno njihovo uključivanje s obzirom na godine i da nauče da prilagode svoje vaspitne stilove kada deca osete da su uvek u blizini. (Šifrin, 2013)

Savremeni roditelji susreću se sa tzv. paradoksom izbora, koji u prevodu znači da osobe suočene sa velikim brojem mogućnosti postaju sve zbunjenije i neodlučnije. Osim toga, danas postoji snažni socijalni imperativ da se bude savršen roditelj. Ustaljen stav u našem društvu je da dete ne treba uzimati u ruke kako se ne bi beba razmazila ili navikavala na nošenje. Međutim, potreba za dodirom i maženjem jednako je važna kao i potreba za hranjenjem. U emocionalnom pogledu, maženje i nošenje nosi važnu poruku: “Tu sam za tebe i volim te”, što je vrlo važno za emocionalni razvoj deteta. Nedostatak emocionalne razmene i dodira sa detetom, dovodi do nesigurnosti i slabije kritičnosti u socijalnim kontaktima i težem osamostaljivanju deteta.

Takođe, još jedna od zabluda sa kojom se roditelji susreću je da dete treba pustiti da plače. Plač je jedini način da nam beba saopšti da joj je nešto potrebno. Kada je dete uplašeno, uznemireno ili nesigurno u novim, nepoznatim situacijama, nikada ne treba ignorisati plač kako bi se ono smanjilo ili prestalo. Detetu treba pružiti podršku i kada se smiri, porazgovarati sa njim o problematičnoj situaciji.

Izuzetak čini plač koji je posledica nekog ograničenja, npr.u igranju igrica, gde je čak poželjno ignosriati plakanje. Takodje, poželjno je uvesti tajm aut metodu koja podrazumeva udaljavanje deteta koje se neprimereno ponaša u prostoriju u kojoj nema čime da se pozabavi. Dete treba tu ostati onoliko koliko ima godina.

O ovim i mnogim drugim zabludama koje prate roditeljstvo kao i nedoumicama, možete pročitati i u knjizi Kreativnog centra “Klopke  za roditelje”, psihologa Nevene Lovrinčević.

 

Negujte ono što Vam je najdragocenije i usavršavajte se i menjajte zbog njih. Ništa nije važnije od zdravog potomstva. I ne zaboravite da je zdravlje ne samo odsustvo bolesti već i socijalno i emocionalno blagostanje.

 

Vanja Radić, master logoped

 

Igra je spontana aktivnost  koja utiče na sve aspekte razvoja deteta:

• senzomotorni,
• kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija),
• emocionalni  (dete u igri istovremeno i oslobađa i razvija svoja osećanja time što stalno doživljava novi odnos prema raznim igrovnim aktivnostima, prema drugovima u grupi u kojoj se igra, prema spoljnom svetu i sebi samom. Deca koja još uvek nemaju dovoljno razvijene govorne sposobnosti mogu pomoću igre da izraze svoja razmišljanja, iskustva, frustracije, strahove, želje.)
• moralni (počinje da uči šta je dobro, a šta loše, šta je pravedno, a šta nepravedno, šta je pošteno, a šta ne),
• socijalni ( igra omogućava deci da nauče kako da rade u grupi, da dele sa drugima, da spoznaju svoja interesovanja, da pregovaraju i rešavaju konflikte sa drugima, kao i da se izbore za svoja prava u svakodnevnim interakcijama, što će im svakako koristiti kasnije u životu)
• kao i na razvoj govora.

Igrom se stvaraju uslovi za formiranje emocionalno stabilne, socijalizovane i kreativne ličnosti. Continue reading “Uloga igre u razvoju dece” →

Continue reading “Kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju (razvojna disfazija)” →

Bropletost je odraz kompletne ličnosti deteta kao i odraz okruženja u kome dete odrasta. Osnovni problem brzopletosti je rasuta pažnja i koncentarcija, kao i sama nesigurnost deteta, praćena problemima  ponašanju, nestrpljivošću, slabom slušom pažnjom i nedosledošću u izvršavanju zadataka.

 

Brzopleta deca imaju teškoće u orgaizaciji misli. Oni brzo prelaze sa jedne ne drugu misao, imaju čudne asocijacije koje su ravnopravne po važnosti osnovnoj ideji, između njihovih razmišljanja nema povezanosti i teško im je da se skoncentrišu na važne stvari. Haos u njihovim glavicama prati i haos u njihovom govoru.

Sindrom brzopletosti se ispoljava u četiri osnovne komunikacijske aktivnosti: razumevanju, govoru, čitanju i pisanju. 

Poremećena osnova govora i razumevanja – brzopletaš kao da ne zna šta će unapred reći. Rečenice brzopletaša su  kratke i po strukturi krajnje jednostavne. Unutar tih kratkih rečenica melodija je obično monotona ili čak neodgovarajuća. Tempo govora je neujednačen i ima tendenciju  ubrzavanja, što je jedno od čestih svojstava brzopletosti. Ponavljaju se slogovi, ređe glasovi.  Teško pronalaze odgovarajuće izraze, žele da u istom trenutku izgovore više reči, pa u njihovom govoru dolazi do zamuckivanja, ali i do potpunih zastoja jer je brzopletaš zaboravio što je hteo reći. Ipak, govor brzopletih mališana mora da se razlikuje od mucanja. On se odlikuje povremenim blokadama jer takva deca govore veoma brzo ili  su nesigurna u ono što žele da kažu, dok kod mucanja mališani znaju šta hoće da iskažu, ali  su onemogućeni da to i učine.

Dakle, poremećena je osnova govora, tj. sve što predstavlja veće celine, organizaciju: disanje, intonacija, glas, ritmičnost pa i akcenti, gramatika.

Takvom detetu potrebno je posvetiti dovoljno pažnje i vremena da iskaže misao,  uspostaviti sporiji tempo i ritam govora, budi  dobar govorni uzor, pričati sporije, jednostavnije, razumnije i razgovetnije. Logopedski tretmani podrazumevaju specifične vežbe kojima se uspešno prevazilaze ovakve teškoće. Te vežbe uključuju vežbe disanja, fonetske vežbe, govorne vežbe, vežbe čitanja i pisanja,  pričanje, rad na razvijanju pažnje, pamćenja i mišljenja.

 

Vanja Radić, master logoped