Roditeljstvo je veoma težak i odgovoran zadatak. Svi težimo da odgajamo srećno, uspešno i zdravo potomstvo, ali u najboljim namerema, roditelji najčešće nesvesno prave greške koje se kasnije mogu ispoljiti u socijalnom i emocionalnom razvoju deteta.
Kada se emocionalni problemi i problemi u ponašanju, poput previše nesigurnog ili agresivnog ponašanja, prepoznaju ili definišu kao problem, neuporedivo ih je teže rešiti rešiti nego ako se spreči da do njih dođe korigovanjem odnosa prema detetu i odnosa u porodici.
Aktivna briga o deci povezana je sa većom ispunjenošću i smanjenjem negativnih emocija. Iz ove perspektive, što su roditelji posvećeniji svom detetu – tj. što više stavljaju dete u centar pažnje – toliko će biti srećniji i ispunjeniji roditeljstvom. (Ešton-Džejms, 2013) Medjutim, kao ni u svemu, tako ni u pažnji prema deci ne treba preterivati. Previše brižni roditelji često deluju deprimirajuće na dete koje u kasnijim godinama mogu ispoljavati simptome neurotskog poremećaja (nesigurno je, često plašeno, nesamostalno, gricka nokte, boji se svega što je uobičajeno…). Roditelji bi trebalo da imaju na umu koliko je prikladno njihovo uključivanje s obzirom na godine i da nauče da prilagode svoje vaspitne stilove kada deca osete da su uvek u blizini. (Šifrin, 2013)
Savremeni roditelji susreću se sa tzv. paradoksom izbora, koji u prevodu znači da osobe suočene sa velikim brojem mogućnosti postaju sve zbunjenije i neodlučnije. Osim toga, danas postoji snažni socijalni imperativ da se bude savršen roditelj. Ustaljen stav u našem društvu je da dete ne treba uzimati u ruke kako se ne bi beba razmazila ili navikavala na nošenje. Međutim, potreba za dodirom i maženjem jednako je važna kao i potreba za hranjenjem. U emocionalnom pogledu, maženje i nošenje nosi važnu poruku: “Tu sam za tebe i volim te”, što je vrlo važno za emocionalni razvoj deteta. Nedostatak emocionalne razmene i dodira sa detetom, dovodi do nesigurnosti i slabije kritičnosti u socijalnim kontaktima i težem osamostaljivanju deteta.
Takođe, još jedna od zabluda sa kojom se roditelji susreću je da dete treba pustiti da plače. Plač je jedini način da nam beba saopšti da joj je nešto potrebno. Kada je dete uplašeno, uznemireno ili nesigurno u novim, nepoznatim situacijama, nikada ne treba ignorisati plač kako bi se ono smanjilo ili prestalo. Detetu treba pružiti podršku i kada se smiri, porazgovarati sa njim o problematičnoj situaciji.
Izuzetak čini plač koji je posledica nekog ograničenja, npr.u igranju igrica, gde je čak poželjno ignosriati plakanje. Takodje, poželjno je uvesti tajm aut metodu koja podrazumeva udaljavanje deteta koje se neprimereno ponaša u prostoriju u kojoj nema čime da se pozabavi. Dete treba tu ostati onoliko koliko ima godina.
O ovim i mnogim drugim zabludama koje prate roditeljstvo kao i nedoumicama, možete pročitati i u knjizi Kreativnog centra “Klopke za roditelje”, psihologa Nevene Lovrinčević.
Negujte ono što Vam je najdragocenije i usavršavajte se i menjajte zbog njih. Ništa nije važnije od zdravog potomstva. I ne zaboravite da je zdravlje ne samo odsustvo bolesti već i socijalno i emocionalno blagostanje.
Vanja Radić, master logoped
